Šolta – ostrvo meda i smokava

Legenda koja se najčešće prepričava na Šolti je ona o ilirskoj kraljici Teuti koja je vladala u III veku pre nove ere. Ilirija se u to vreme prostirala od Dalmacije na severu pa sve do Albanije na jugu. Teuta je preuzela vođenje kraljevstvom nakon smrti svog muža Agrona i to u periodu kada je Ilirija bila na vrhuncu moći.

Prema legendi Teuta je imala svoj dvorac na Šolti, na brdu iznad uvale Senjska. Tu je pronašla dugo traženi mir nakon silnih ratova sa grčkim kolonijama. Legenda kaže i da je ribar, ukoliko bi želeo da kraljicu zamoli za nešto, prvu ribu iz svog ulova morao da vrati u more. To je bio čin kojim bi je odobrovoljio.

Današnja Šolta i dalje krije uvale i more bogato ribom. I živi neki svoj život, bez puno buke. Preko puta je izvikani Brač, skoro pa da možete preplivati do njega. Ali se mnogo razlikuju. Ovo je neka druga priča. Na Šolti ne očekujte da će vas neko vući za rukav i nuditi vam smeštaj, što je inače slučaj na nekim poznatijim hrvatskim ostrvima. Zbog toga sam zamalo ostala na ulici i to usred sezone.

Šolta je malo ostrvo, dugačko 19 km, a široko samo 5 km i ima tek nešto oko 800 stalnih stanovnika. Smeštajnih jedinica ima znatno više, ali razlog gorepomenutog nedostatka slobodnih apartamana leži u činjenici da mnogi poseduju kuće kao vikendice, a žive u Splitu ili drugim gradovima Hrvatske i ne žele da se bave izdavanjem. Pa iste koriste samo za sebe ili za članove porodice.

Tri najpoznatija mesta za odmor na ostrvu su Stomorska, Nečujam i Maslinica. Stomorska je jedno od nastarijih naselja na Šolti, datira još iz XVII veka. Ima taj mediteranski šarm sa starim kamenim kućama i restoranima uz more. Sa svežom ribom i domaćim šoltanskim vinom. Nečujam je relativno novo naselje i nije po mom ukusu. Maslinica mi se ipak najviše svidela. Dovoljno je stara sa kućama koje imaju patinu, ali i „ušminkana“ na nenametljiv način. A ima i božanstvene zalaske sunca s pogledom na arhipelag od sedam manjih ostrva. Ove godine je dobila nacionalnu nagradu za najuspešniju autentičnu primorsku destinaciju.

Kako god, Šolta je ostrvo za odmor, ne za spektakularan noćni život. Nije neophodna ni šminka, ni štikle, sem ako vam iste ne pričinjavaju neizmerno zadovoljstvo. U suprotnom japanke su dovoljne i za dan i za noć. Jedan šorc i nekoliko majica. Kosu opereš i pustiš da se osuši na vetru. Pomalo izgledaš kao da si izašla iz veš mašine, ali na odmoru si. 🙂

Ono što je karakteristično za ostrvo jesu mnogobrojne male uvale sa južne strane do kojih je lakše ili teže doći. Priuštiće vam potpuno uživanje u kupanju i sunčanju, bez otimanja pola metra slobodnog prostora za peškir ili iščekivanja kada će nečije „mamino zlato“ da vam šutne loptu u glavu. Do nekolicine uvala se može doći autom, ali do većine morate da uposlite vlastite noge. Što je uvala zabačenija pruža veći užitak netaknute prirode, ali ima i manje infrastrukture (u prevodu: nema ničega) i teže joj je prići. Pri tom, treba nizbrdo sa svim stvarima i što je još bitnije – nazad uzbrdo, kad ste već umorni i gladni.

Stabala smokava ima gde god se okrenete, što će biti važna informacija onima koji uživaju u ovom ukusnom voću. Početkom avgusta su zrele, pa je poželjno da svoj dolazak planirate baš u tom periodu. Ukoliko su u nečijem dvorištu izgledaju uobičajeno, a ukoliko su samonikle pored puta vrlo su sitne, čak i žute, ali nemojte se zavarati. Upravo te su najslađe. Ne možete da im odolite. Stanete uz put i bez blama ih berete i jedete. Mislim, možda vas bude blam, mene nije. 🙂 Ponela sam i jednu kesu kući, ali nisu preživele ni trajekt do Splita.

Pored smokava, Šolta je poznata i po proizvodnji maslina, zvanično imaju čak 100 000 stabala. Problem je što se samo polovina obrađuje, jer je sporno pitanje vlasništva. Ili bar tako kažu. Meni se pre čini da to nema ko da obrađuje. Kako god, postoje i dve uljare na ostrvu, a ona u Gornjem Selu je dostupna i turistima – za degustaciju i šoping.

Tragom priča o čuvenom šoltanskom medu uputila sam se u mesto Grohote kako bih iz prve ruke videla proizvodnju i svojim očima se uverila da je u pitanju pravi med, a ne neka podvala.

Dočekao me je ljubazni domaćin Goran Tvrdić, treća generacija proizvođača meda. S ponosom je ispričao kako je njegov deda Mirko još davne 1934. godine počeo da se bavi pčelarstvom kao hobijem i pokazao fotografije kojima to potkrepljuje. Otac Tomislav je nastavio posao, ali i dalje samo kao hobi. Tek je Goran počeo ozbiljno da se bavi pčelarstvom kao izvorom prihoda za porodicu i danas su jedini na ostrvu koji proizvode med, iako tradicija pčelarstva na Šolti postoji od davnina. Čak je postojala i pčelarska zadruga u XIX veku. Ono po čemu su Tvrdići posebno poznati je med od samoniklog ruzmarina koji je slavu stekao širom sveta. Goran mi je pokazao koje sve vrste meda proizvode, te ostale pčelinje proizvode (propolis, vosak, matični mleč)  i naravno ponudio da sve to degustiram. Teško je odoleti ovom slasnom, a zdravom proizvodu, pogotovo kada ga ima u izobilju. Naučila sam nešto i o pčelama, dobila priliku da zavirim u staklenu košnicu, te čula za probleme s kojima se suočavaju u organskoj proizvodnji.

Slučajno sam spomenula kako sam na Šolti oduševljena smokvama, a Goran je izašao u dvorište i vratio se sa punom činijom ovih sveže ubranih voćaka. Dobar domaćin me je „kupio“ i ja sam se vratila u Beograd sa teglama meda koji izdašno koristim u ove hladne dane.

Med je, kažu, ovde poznat još od antičkih vremena. Nešto razmišljam, možda je baš to privuklo ilirsku kraljicu da dolazi na ovo malo ostrvo, daleko od svoje rezidencije u Skadru. Da se sladi ovim vrhunskim proizvodom.

 

2 thoughts on “Šolta – ostrvo meda i smokava

Add yours

Ostavite svoj komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Powered by WordPress.com.

Up ↑