OLIMP – ili kako otići na čajanku s bogovima

Olimp – planina bogova. Dom dvanaest božanstava na čelu sa vrhovnim bogom Zevsom, gospodarem neba i zemlje.

Bogovi žive na Olimpu, dok na najvišem vrhu Mitikasu zasedaju i donose važne odluke. Zevsov presto se nalazi na vrhu Stefani, odakle on ispaljuje gromove kao svoje glavno oružje.

Zevs je, inače,  i veliki ženskaroš – ima mnogo ljubavnica, i smrtnih i besmrtnih. Pored zakonite žene Here. A žena k‘o žena – ljubomorna. Pa mu pravi scene i kažnjava svaku okrivljenu izgnanstvom u Had. I nema mira ni među bogovima, ni na Olimpu, gromovi često “tresu” planinu. Običnim smrtnicima planina je potpuno nedostižna. Često je obavijena oblacima, pa je božansko oku nevidljivo.

Tako kaže legenda. Stvarnost kaže da obični smrtnici hrle Olimpu iz dana u dan, osvajajući njegove vrhove, odlazeći na čajanke s bogovima.

Među tim smrtnicima nađoh se i ja.

Prvi put pre osam godina kada sam zbog određenih okolnosti, a najviše zbog vlastitog neiskustva, ispustila priliku da se popnem na najviši vrh Mitikas. Shvatila sam to tada kao božansko NE da priđem njihovim odajama.

Čekala sam pravi trenutak za sledeći pokušaj, i došao je. Sasvim iznenada.

PRVI DAN

Grupa od devet planinara iz Beograda se uputila jednog vrelog julskog dana na trodnevnu avanturu u Olimpijsku regiju. Noćna vožnja do Grčke, tačnije Litohora, a zatim Prionija koji se nalazi na 1100 mnv.  To je zadnja tačka do koje se može stići vozilom, posle toga samo vlastitim nogama. Prvi dan smo se popeli do doma Giosos Apostolidis koji se nalazi na 2700 mnv. Bilo nam je potrebno šest i po sati do doma, po suncu i vrućini, sa teškim rančevima (oko 2 litra vode, hrana za 2 dana, vreće za spavanje, tehnička oprema…) Neispavani. Ovo je svakako bilo zagrevanje za sledeći dan, kada nam predstoji ozbiljniji posao.

Foto: Priče iz kofera
Foto: V. Tanasković
Foto: K. Simoničić

S obzirom na kojoj se visini nalazi, dom je prilično sređen, nudi i hranu i piće, čak i dobar espreso. Dom može da primi 80 ljudi, a u momentu kad smo mi boravili u njemu bilo je najviše Grka, nekoliko Amerikanaca i Francuza.

Dom Giosos Apostolidis, foto: K. Simoničić
Na terasi planinarskog doma, foto: Priče iz kofera

DRUGI DAN

Dan D je osvanuo (u stvari nije još), već u 5:30 smo pod punom ratnom spremom krenuli iz doma. Dan pred nama bio je paklen. Imala sam neku predstavu o tome šta nas čeka, ali ipak… Srećna okolnost je što u tom momentu nisam razmišljala puno unapred. One step at the time.

Prvi na redu bio je Stefani. To je jedna uspravna stena koja se iz doma čini prilično negostoljubivo, odnosno nemoguća za uspon. Do nje nam treba nekih 45 minuta, taman da se probude oni koji eventualno nisu još. U podnožju stavljamo šlemove na glavu i krećemo. Baš na vreme da prisustvujemo izlasku sunca. Savršeno buđenje novog dana. Mir i tišina. Nepregledna prostranstva, blaga izmaglica, pogled na more, ravnice, planine. Dobrodošlica! Zevs je bio dobar prošle noći.

Stefani, foto: V. Tanasković
Foto: V. Tanasković

Nemamo puno vremena za uživanje, pred nama je dug dan. Iznad nas i oko nas sve je gola stena. Sve vreme koristimo i ruke i noge. Tražimo najbolji oslonac. Zlatno pravilo – tri tačke oslonca. Nije uvek jednostavno, jer nekad uspete da ugurate samo vrh gojzerice u ispupčenje u steni. Pa se uzdate u jake ruke. Drugo pravilo – bez naglih trzaja glavom, lako je udariti u stenu iznad.

Snimak: V. Tanasković

Foto: V. Tanasković

Malo po malo i stižemo do pred vrh, a tu stena postaje nezgodna, pa vodič mora da postavi užad za obezbeđenje, a mi da montiramo tehničku opremu. U ovom delu na nekoliko mesta imaš susret “lice u lice” s ambisom, pa se zalepiš za stenu i čekaš svoj red da kreneš. Prolaz tim zadnjim delom se odužio, ali bolje polako i sigurno, nego…

Vodič postavlja užad, foto: V. Tanasković

Kad izađosmo na vrh, oteo mi se uzdah: vauuu! Automatski zaboraviš na uspon i prepustiš se uživanju. Akumuliraš energiju koje ovde ima na pretek. Osećaj je moćan, pogled fantastičan. Jasno je zašto je Zevs odabrao baš ovaj vrh da na njemu živi. Ipak, teško je sve objasniti rečima, treba ovde doći i osetiti. Ako vam nekad bude usput.

Na vrhu Stefanija, foto: V. Tanasković

Preko puta je Mitikas, na njemu je baš gužva. Mi smo ovde sami. Pokušavamo da dešifrujemo koju to pesmu pevaju preko puta.

Povratak istim putem, otpenjavanje sve vreme. Za neupućene – spuštate se licem okrenuti ka steni. Spuštaš jednu nogu, pa opipavaš gde da je uguraš, mora neka “stepenica” da se nađe. Pa onda drugu. Duge noge su super poželjne u ovim situacijama.

Silazak je bio lakši nego što sam očekivala. Ali kad smo se vratili u podnožje umor sam već počela da osećam, svi mišići na telu radili su protekla dva i po sata. Kratak odmor i krećemo dalje.

Foto: V. Tanasković

Nakon nekih dvadeset minuta i evo ga Mitikas. Gledam na planinu iznad sebe, vrh se ne vidi. Odneo je Mitikas mnoge žrtve. Osećam poštovanje. I blagu tremu. Ali ja sam spremna! Uspon je sličan kao na Stefaniju, samo znatno veća gužva.

Meni problem predstavlja tehnička oprema koja visi na rancu i koju nisam fiksirala. U jednom trenutku, dok se krećemo levom stranom, mene ranac odbija od stene. Na momente ostajem bez daha, uspon je skoro okomit, pluća ne mogu da dobiju kiseonika koliko treba. Mišići rade na 2000 obrtaja. Iza nas ide veća grupa, koja je u prednosti jer nema nikakve rance na sebi, znatno im je lakše. Gledam na kolegu ispred sebe i trudim se da pratim njegove korake. Sunce je već prilično odmaklo, postaje jako vruće. Apolonove strele udaraju po nama.  Ali fiksiram misli na svaki naredni korak. I ne gledam okolo. Moje lično zlatno pravilo na ovakvim visinama.

Ni ne sećam se dobro momenta kad sam izašla na vrh. Znam samo da mi je trebalo malo vremena da umirim disanje. A oko mene gužva, neki pevaju, neki jedu, većina pije alkohol, neki konzumiraju i nešto drugo. Prava gozba. Bogovi nam žele dobrodošlicu. Hvala! Srećna sam, najviše što sam pobedila samu sebe. Pogled opet fantastičan, sada je sunce već značajno odmaklo na nebu, druga slika. Ostajemo malo duže, red je. Nazdravljamo Zevsu. Ja moram i da jedem. Nije baš hrana za bogove, na toj visini prolazi i pašteta sa hlebom.

Foto: V. Tanasković

Tragovi YU nostalgije na Olimpu, foto: Priče iz kofera

Silazimo s Mitikasa sa druge strane, idemo ka Skali. Sunce već peče, u zenitu je. Ovaj deo nije toliko zahtevan tehnički, ali treba kontrolisati noge. Umorne su i mišići podrhtavaju. Silazak ne zahteva otpenjavanje, ali je lakše izgubiti ravnotežu. I dalje je sve samo stena. I opet dosta mimoilaženja, neki tek idu ka vrhu.

Spuštanje s Mitikasa, foto: V. Tanasković

Skala nije neki spektakularan vrh, ni ne vidi se jasno da je vrh. U tom delu prestaje stena i počinje delimično travnati deo. Osim Skale ostaje još i vrh Skolilo, a pošto sam već bila na njemu odlučim da ga ovaj put preskočim. Krenem sama ka domu Spilios Agapitos gde ću sačekati grupu. Od ove tačke predstoji spuštanje oko 2000 metara visinske razlike do Prionia gde nas čeka vozilo. Odličan test za proveru stanja u kojem vam se nalaze kolena.

SILAZAK

Idem sama i idem brzo. Volim brzo da silazim. Gledam niz Olimp i gledam u daljini more. Tamo ću večeras da se kupam. Kako neverovatno izgleda iz ove perspektive. U jednom momentu nailazim na manju grupu planinara koja sedi i uživa. Prepoznam ih, sinoć smo u domu sedeli za istim stolom. Grci. Oni su popeli samo Mitikas i polako se spuštaju. Ne veruju da smo mi bili na oba vrha. Samoj sebi izgledam kao ozbiljna planinarka.

Silazak traje… foto: Priče iz kofera

Put do doma je vrlo jasan, ima i dosta putokaza, nema straha da ću se izgubiti. A i sumnja od juče “da li ću ja to moći” je prošla, pa sam skroz rasterećna i puštam planini da me vodi. Smem li da kažem Zevsu? Hmmm…

Dom je sličan kao i onaj sinoć, samo je ovaj okružen visokim borovima. Stanica za odmor onima koji se penju i onima koji se spuštaju. Zajednica ljudi među kojima postoji opšte razumevanje bez obzira kojim jezikom pričaju.

Grupa uskoro stiže i svi zajedno krećemo na dole ka Prioniju gde nas čeka vozilo. Imamo da se spuštamo još dosta. Jako je vruće, sve je toplije što se više spuštamo. Od silnog napora i vrućine čitav dan –  mislim da mi je izašlo 3 litre znoja. Kako se približavamo Prioniju tako srećemo grupe koje tek kreću na uspon. Svi divno mirišu. Ja ne želim da znam kakav miris mi ostavljamo.

Kad sam konačno stigla u Leptokariu i ušla u vodu da zaplivam, okrenuh se da vidim gde sam jutros bila. Jebote!

 

Ukoliko vam se svideo tekst, pročitajte i o usponu na Rilu i najviši vrh Musalu.

 

Akcija u organizaciji PSK “Pobeda”, Beograd (vodič Bobiša Marinović)

5 thoughts on “OLIMP – ili kako otići na čajanku s bogovima

Add yours

  1. Ako dozvolite, mozda bude zanimljivo i ovo moje razmisljanje pri penjanju na Mitikas. Mali dodatak vasoj divnoj reportazi.
    Pisano u Paraliji juna 2008 godine

    Ima jedan trg u mestu Litohoro podno Olimpa koji se kao I mnogi trgovi u Grckoj zove Egnatia. Nasred njega je Fontana, a na njegovoj zapadnoj strani veliki mesingani bareljef Zevsa koji u pesnici drzi munje. Trg cine ciste I uredne kuce nanizane u polukrug , oblozene zutim kamenom, okicene saksijama sa cvecem, procvalim narovima, lijanderima I vinovom lozom. Odisu tako mediteranskim sarmom iako im je izgled tipicno planinski. Cine “grupnu formu planinskog mesta“ sto bi reko prof Ranko Radovic. Druga strana trga je prostrana terasa – park nadneta nad kanjonom reke Enipeus I potpuno otvorena ka pejzazu mocnog masiva Olimpa. Sve kuce u prizemlju imaju taverne I kafice . One kao najvazniji deo svoje ponude daju bas taj pogled na Olimp.
    Devet je sati I baste se polako pune starijim muskarcima koji dolaze da uzivaju u jutarnjoj kafi.
    “Bolje da si seo tamo.” šeretski namiguje čiča Nikos I pokazuje pokretom na sto u susednoj basti za kojim sama sedi prsata konobarica I ceka svoje goste
     “To je novi kafic I tu sede turisti – sad ce I oni da stignu.” objasnjava

    I ja sam dosao ovde samo u prolazu kao I tolike druga skitnice iz celog sveta da se popnem osvojim I pokorim Zevsov davno napusten I nebranjen presto. Stao sam da spustim teski ranac I osvezim se malo pre nego sto zadjem u gustu borovu sumu kanjona Enipeusa.
    Nikos mi je ljubazno pokazao rukom mesto za svojim stolom I evo vec pola sata nas dvojica srcemo duplu Grekokafe sa ostalim Starim Grcima. i pricamo. On na grckom koji ja ne razumem, a ja na nemackom koji ne znam, a on takodje ne razume dobro, posto je engleski apsolutno ostao bez odgovora.
    Ovde u taverni “Eleneikon” sede oni koji nisu isli iz Litohora a tamo u drugoj su bivsi gastarbajteri penzionisani u nemackoj ili ko zna kojoj drugoj pecalbi.
    Sede po dvojica trojica za stolom I svi medjusobno vode jedan razgovor preko ograda basta. Iako je utorak I jedni I drugi uredno su doterani, obrijani I opeglani, svi u svojim kasnim sedamdesetim, sedi, uglavnom brkati I vrlo vitalni.
    Zadirkuju jedni druge kao da su decarci iz skole. Zivot ih je posle ko zna koliko godina ponovo spojio i skupio na pocetku kruga koji su tako davno zapoceli na istom ovom trgu.

    Davno davno isto su tako ovde sedeli raspravljali i vagali svoje odluke. Oni odvazni, nepomirljivi i zeljni avanture, ali i neceg boljeg i veceg od zivota, su branili svoje razloge za dizanje sidra i odlazak. Drugi tradiconalniji, privrzeniji domu, manje hrabri i spremni za neizvesnost, cuvali su svoju malu kamenu busiju i nalazili dobre strane ostanka u seocetu podno planine. Odluku su doneli tada i jedni i drugi. Pecalbari su presekli i otisli, oni koji ostaju su neodlucujuci se na takav ostar korak, linijom manjeg otpora ipak usmerili svoju sudbinu u drugom smeru.
    Zatvorili su i jedni i drugi čitav krug, i ponovo u ovoj tački u Zevsovom krilu vole i postuju jedni druge. Mudrost koja im se skupila sa godinama ne da im da sad ponovo bilo sta raspravljaju iili vagaju. Racuni su odavno svedeni, dugovi prema ljubavima, deci, domovini, selu odavno isplaceni ili otpisani, i sad su se vratili u decje doba kao da citavog onog veka tokom kojeg ih je sudbina razdvajala, u stvari nije ni bilo.

    Otici za boljim zivotom ili ostati – vecna dilema svih rodjenih u siromasnijim drzavama.
    Dobije se vise novca, voze se veca kola, ali se sve plati u valuti za koju nijedan kurs nije dovoljno visok. Mladost. Mladost se protraci jer mislimo da je neiscrpna.
    Potrose je nekako I oni koji ostaju na skromnijem budzetu, u neuredjenim ulicama I kucama sastavljajuci kraj sa krajem. Jedni je svesno zrtvuju u nadi da ce iz te zrtve stvoriti nesto veliko I bolje. Drugima ona iscuri izmedju stisnutih prstiju. Kad je vise nema svi zajedno znaju da je to bilo jedino blago koje su imali. Shvataju da je pretakanje mladosti u materijalno bilo moguce, ali nije moguce materijalno trositi onako kako bi ga mladost trosila. Ako dozive godine čika Nikosa mogu da se secaju slasti I punoce mladih dana koje su potrosili. To je onaj sitan kusur u kome se uziva ovako na suncu gledajuci neku tudju mladost nesvesnu sopstvene vrednosti.

    Papous Nikos, ih mus geen slendern. Die naht comen, ich muss in bergen geen.
     Katalavaino – kaze Nikos I nikako ne da da ja platim kafu – Servos ortodox adelfos – Razumem, razumem, ti si moj srpski pravoslavni brat.

    Jos sam dugo dahcuci uzbrdo po suncu razmisljao o njegovim recima. “Srpska pravoslavna braca” sam cuo od Grka toliko puta I uvek sa suzom u krajicku oka prihvatao to postovanje I ljubav prema mom narodu. Dilema je ostala sta li je hteo da kaze onim : “razumem, razumem”. Verovatno da razume moju mladost koja mora da se sad bez vidljivog razloga muci po grckim vrletima, I da razume kako njoj ne vredi nikakav mudri savet koji bi mi dao. Trebace da prodju godine, da se krug ponovo zatvori kako bi se sagledala celina i ta mala svrha zivota i uzivanja u trenutku.

    Dragan Nestorovic
    PSD Jelenak Pancevo

Ostavite svoj komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Powered by WordPress.com.

Up ↑