MAROKO – Sve te čudesne boje (I deo)

Pre samog puta o Maroku sam znala ono što sam učila u školi: da je to kraljevina  u severozapadnoj Africi, da je više od četrdeset godina bio francuska kolonija, da izlazi na Atlantski okean, da je postojbina Berbera i da se na njegovoj teritoriji prostire moćni  Atlas.

Međutim, Maroko je puno više od ovih knjiških podataka.

ŽENE U MAROKU

Berberi su autohtono stanovništvo Maroka i danas ih ima oko 30%. Ostatak stanovništva čine Arapi koji su u VII veku naselili ove krajeve i doneli islam. Zvanični jezici su arapski i francuski, a engleski se tek pomalo koristi, uglavnom kao sredstvo sporazumevanja sa turistima.

Mogu reći da za deset dana boravka nisam imala nijedno loše iskustvo, iako su pre puta mnogi brinuli zbog mog odlaska, jer se tamo „svašta dešava“. Međutim, sem očiglednih razlika – moja iskustva su vrlo pozitivna.  Žene su prilično slobodne, zaposlene,  videla sam i dosta preduzetnica koje same vode hotele, hostele i sl. Ovo se dosta razlikuje od npr. jednog Egipta gde u ogromnom hotelu ne možete da nađete Egipćanku da bilo šta radi. Sve pozicije su rezervisane za muškarce, a žene sede u kući. Maroko je vidljivo drugačiji, i čini se da dešavanja proteklih godina nisu puno uticala na položaj žena. U gradu su one uglavnom obučene proevropski, dok na selu maramama pokrivaju kosu i oblače tradicionalne haljine galabije (jellaba), ali vrlo retko ćete primetiti neku sa pokrivenim licom. Naša ljubazna domaćica Hatižda u Imlil-u je čak, za žene koje  imaju pokriveno lice, upotrebila izraz „crazy people“ (ludaci). Meni je ipak najsimpatičniji deo bio da vidim žene svih starosnih kategorija kako voze motor sa kacigom preko marame i iza sebe na motoru još dvoje ili čak troje dece.

Ulična prodaja slatkiša
Unutrašnjost hotela
Semafor u Fesu

Marokanci su izuzetno gostoljubivi, skromni i trude se da ugode turistima. Uostalom, turizam je vrlo važna privredna grana, a sam kralj očekuje do 2020. godine da se broj turista na godišnjem nivou poveća na 20 miliona sa 10,3 miliona koliko ih je bilo 2014. godine.

Sa simpatičnom Miriam 

STANICE KAO MUZEJI

Veći deo Maroka smo prešli vozom, i ono što me je iznenadilo jesu železnice kojima bi Srbija moga da pozavidi, a pri tom nisu ni skupe. Put od Marakeša do Kazablanke platićete oko 9 evra za putovanje koje traje oko 3 sata, a od Kazablanke do Rabata samo 3,5 evra.  Zgrade železničkih stanica su posebna priča, jer izgledaju kao muzeji savremene umetnosti sa karakterističnom ornamentikom, skoro sve su nove ili renovirane,  sa  svetski poznatim lancima brze hrane  ili firmiranom garderobom. Autobuske stanice, s druge strane, nisu slika umetnosti, ali su čiste, svetle, sa WiFi uslugom, utičnicama za „oživljavanje“ telefona, aparatom za dobru talijansku kafu. Pri ulasku na autobusku stanicu predajete prtljag (slično kao na aerodromu), oni ga mere i na osnovu toga ga plaćate  (oko 0,3 eur za dve torbe). Više ne morate da vodite računa o torbama, samo ih preuzimate na krajnjoj destinaciji.

Železnička stanica u Marakešu
Unutrašnjost stanice

PALAČINKA SA KERAMIČKOG JAJETA

Hrana u Maroku nije preterano raznovrsna, a glavna jela su im tažin i kus-kus. Pravi tažin dinsta se oko 2 sata u zemljanoj posudi kupastog oblika, i to na žaru.  Ukoliko  je samo s mesom izgleda slično kao naš gulaš. Ali postoje razne varijante, obično piletina sa povrćem ili teletina sa povrćem. Ja sam prve večeri u Marakešu jela tažin sa teletinom i suvim smokvama (i slatko ljutim začinima) i bio je izvrstan.

Marokanska čorba se zove harira, pravi se sa sočivom i leblebijama, a ukus joj varira u zavisnosti od toga gde jedete (pa ih ima od vrlo ukusne do i ne baš). Doručak je uvek isti – sladak, očigledno nasleđe Francuza. Hleb sa margarinom i pekmezom ili medom. U luksuznijoj vrijanti  služe se tri vrste pekmeza. Mada nije neobično da nakon što ste se već „predozirali“ šećerom oni posluže npr. jaja.

Za doručak se uz hleb služi i nešto što smo mi zvali palačinka (tanko testo presavijeno nekoliko puta, prilično masno). I prilično ukusno. Prolaskom kroz medinu u Fesu smo saznali i kako se pravi. Žena ispred sebe ima manji sto na kojem razvija jufku i maže je uljem. Pored nje je veliko keramičko jaje koje se zagreva na struju. Razvijenu jufku prosto baci na to jaje, i nakon pola minuta skida kao gotovu. Zatim je još „složi“ u trougao i „palačinka“ je gotova.

I naravno, čaj! Čaj se u Maroku služi pre jela, posle jela, kao dobrodišlica, za doviđenja. Jedan od kolega je prokomentarisao da u životu nije popio više čaja. Čaj je njihovo nacionalno piće. U najjčešćoj varijanti je od listova sveže nane. Mada često i u kombinaciji nane i jedne vrste zelenog čaja. Služi se isključivo u staklenim čašama, malo većim od naših rakijskih. I kod sipanja postoji procedura, iz čajnika (koji je metalni i lepo dekorisan)  sipa se malo čaja na dno čaše, pa se onda čajnik podiže kako bi pri sipanju ostatka čaja nastala pena. To je vrlo bitno jer obogaćuje ukus.  Moja malenkost je pokušala da uradi to isto i čaša je pukla na pola! Proces se činio jednostavan.

FES

Najpoznatije odredište Fesa je njegova medina  koja je pod zaštitom UNESCO-a kao najveća pešačka zona na svetu. Medina inače predstavlja stari deo grada specifičan za severnu Afriku, koji može ili ne mora da bude utvrđen. Ulice su uglavnom  vrlo uske, što predstavlja  i vid zaštite od sunca, ali i peska iz Sahare, što je karakteristično za celu regiju.

Jedan od krovova medine

Medina u Fesu predstavlja jednu od najpoznatijih, a turistima i najinteresantnijih građevina. Poželjno je da se uzme lokalni vodič za obilazak kako se ne biste izgubili u nekoj od  njenih hiljadu uličica. Inače, u njoj je vidljivo  veliko siromaštvo, građevine decenijama nisu renovirane, često se čini da je sve pred raspadom. Sve što vam je potrebno za život se nudi na otvorenim tezgama, ceo život se generalno odvija pred vašim očima. Deca se igraju loptom, vernici klanjaju, studenti obnavljaju gradivo, ljudi se bave zanatima, prostire se veš ….  Mesare su takođe na otvorenom, pa ako ne gledate direktno ispred sebe može se desiti da glavom udarite u teleći but. I time još rasterate muve koje su se do malopre tu gnezdile na plus 30 stepeni. Nekako se nadam da meso koje smo mi jeli nije bilo iz ovih mesara.

Prodajni objekti u medini

U medini se nalazi i najstariji univerzitet na svetu i dalje aktivan, osnovan 859. godine koji je svojevremeno imao katedre za astronomiju, medicinu, matematiku. Sada se izučava samo teologija i imaju dosta gostujućih studenata iz okolnih afričkih zemalja poput Malija, Nigera, Mauritanije.

Jedan od nebrojenih doživljaja na ovom putovanju bilo je i slušanje poziva na večernju molitvu sa jednog od krovova medine.  Posebno je bilo to što, delimično zbog broja džamija na ograničenom prostoru, a delimično zbog terena na kojem se nalazi, zvuk postaje izuzetno jak i sinhronizovan, kao milion košnica, koji vas prosto prožima i teško ga je rečima opisati.

Fes je čuven i po preradi kože, pa smo iskoristili priliku da posetimo “fabriku” na otvorenom i vidimo iz prve ruke kako to izgleda. Pri samom ulasku u kompleks vam daju grančice sveže nane, kako vam ne bi pozlilo od nesnosnog smrada . Sam prizor jeste fotogeničan, ali samo to. Uslovi u kojima se radi nisu dostojni čoveka, a količina otpada koja se ispušta u okolinu (izgleda da se samo prebaci preko zida) i rečica koja je potpuno zagađena daju prilično neprijatan pečat celoj slici.  Turisti obavezno pazare nešto od kože u radnjama koje se nalaze na nekoliko nivoa pored ove „fabrike“. Ima tu svega i za svačiji džep, a trgovina se obavlja uz obavezno cenkanje. Primetila sam  da većina tašni, novčanika i sl. ipak nije najkvalitetnije izrade, odnosno da ti najbolji primerci verovatno idu u neke luksuznije radnje, tamo gde nema cenkanja. Nastavak putopisa na linku Drugi deo

Ostavite svoj komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Powered by WordPress.com.

Up ↑