IRAN – prvi deo

Čekam da se grupa okupi na omanjem trgu u Teheranu i šaram pogledom oko sebe. Prvi je dan, još sam neispavana od noćnog leta, ali suviše uzbuđena da bih razmišljala o tome. Odjednom, iz gomile naroda prilazi mi stariji muškarac i automatski zauzimam „opasna sam, pazi se“ stav. Pita odakle sam, ja mu odgovorim, i dalje u stavu. A on se oduševi, kaže bavi se prodajom persijskih tepiha, dolazi često u Beograd, a u Sarajevu postoji radnja u kojoj se prodaju njegovi tepisi. Nabraja sve čega se seti. Poželi mi dobrodošlicu i pozove nas sve zajedno, ako imamo vremena, na čaj kod njega u radnju.

Dobrodošli u Iran!

Osnovne informacije o Iranu možete pročitati ovde.

U KRATKIM CRTAMA

U Iranu je petak neradni dan i uglavnom ga koriste za piknik. Vole ovaj običaj, čitave porodice izađu u neki od prelepih gradskih parkova, ponesu hranu i obavezno čaj. Ponesu i ceo samovar, pa izlet poprimi luksuznu notu.

Čaj se stvarno puno pije kao i u ostalim bliskoistočnim zemljama, Turskoj ili severnoj Africi. Pojma nemam ko je nama ostavio u nasleđe ispijanje kafe. U svakom slučaju, kafa se može popiti i u Iranu, ali ne u klasičnim „lokalima“ jer su to čajdžinice, pa morate da prošetate do kafeterija (coffee shop). Tamo zaista imaju dobre kafe – espreso savršen. U klasičnom restoranu takođe ne služe kafu, prosto im je čudno kad posle ručka zatražim istu. Nemaju noćne klubove za izlazak na kakve smo mi navikli, a i čemu? Ne verujem da bi neko ispijao sok i vodu do pola noći.

Odmor u jednom od parkova Isfahana, foto: Priče iz kofera
Mala Iranka u narodnoj nošnji, foto: Priče iz kofera
Motor kao prevozno sredstvo, foto: Romeo Starčević

Svakog četvrtka praznuju nešto što bi mogli da uporedimo sa našim zadušnicama. Tada se na ulici dele slatkiši prolaznicima za duše pokojnika. Smatra se za uvredu ako ne uzmete neki od tih slatkiša. Ukoliko Irance nudite nečim, očekujte da će prvo dva puta da vas odbiju iz kurtoazije, pa tek onda da prihvate. Za Srbiju (Srbistan kako oni kažu) su mnogi čuli. Razlog je što im je Srbija, jedina u Evropi,  odnedavno ukinula vize.  Neki ovo vide kao mogućnost lakšeg putovanja u Evropu iz turističkih razloga, drugi iz egzistencijalnih na svom putu ka zapadnoj Evropi.

Položaj žena u Iranu je bolji nego što sam očekivala. Nisam uradila nikakvo istraživanje pre puta, pa se moje očekivanje temeljilo na potpuno površnoj slici koju sam kroz medije mogla da dobijem o ovoj zemlji. Dakle, žene imaju mogućnost visokog obrazovanja, rade na visokim pozicijama, trenutno je 19 poslanica u državnom parlamentu, univerzitetski su profesori, vlasnice su privatnih preduzeća. Nijednu Iranku, bukvalno nijednu, nisam videla sa pokrivenim licem. U velikim gradovima, poput Teherana, žena može da kupi nekretninu za sebe bez muškog starateljstva, dok u manjim sredinama ipak ne može. „Šta će da radi sama u stanu? Verovatno su u pitanju nečasna posla.“

Postoje tu i stvari sa kojima sam ja u svađi, poput odvajanja muške i ženske dece u osnovnoj i srednjoj školi. Lepo je to opisala jedna Iranaka: „U vrtiću dečacima kažemo zbogom i ponovo ih sretnemo na fakultetu.“ Osim toga, muškarac po zakonu može da ima do četiri žene, iako je ovaj običaj ostao na snazi više u seoskim sredinama. Dalje, ženama nije dozvoljen odlazak na fudbalske utakmice i više je razloga za to. Između ostalog, stadioni su mesta neprimerenog muškog govora, ali je sporno i gledanje muških nogu. Ovo stvarno ne razumem, kakve implikacije na ženu može da ima gledanje muških nogu?

Postoji i institucija koja se zove privremeni brak. U njega ulaze mahom siromašne devojke, jer za taj brak dobijaju novac. Traje nekoliko meseci i raskida se bez ikakvih problema. Muškarci na pozicijama često sklapaju ovakve brakove i pored regularne supruge, i nema ljutnje – svi su „čisti“.

Moja malenkost sa studentkinjama u Teheranu, foto: Priče iz kofera
Žene i stari zanati, foto: Priče iz kofera

Kako sam podnela maramu na glavi po ceo dan? Nije strašno, svakako ne mora da pokriva svu kosu. U Teheranu je bilo jako hladno, pa mi je prijalo da me ugreje. Posle sam se navikla. Problem je jedino kada duva vetar, pa marama stalno spada, ali se reši šnalama. Veći mi je problem predstavljao gornji deo garderobe koji bi trebalo da bude dovoljno dugačak i širok da pokrije izbočinu ispod leđa, odnosno da prikrije ženske obline. Nemam puno takvih odevnih predmeta, pa sam nekad išla i „gola.“ Ili sam možda testirala dokle mogu da idem. I osećala sam poglede na sebi, najviše žena. Ne mislim da su me osuđivale, pogotovo ne one mlađe, više su ti pogledi iskazivali zainteresovanost za nešto drugačije.

U pokušaju da izgledam kao Iranka, foto: Romeo Starčević

REVOLUCIJA I POSLEDICE

Poslednji iranski šah Muhamed Reza Pahlavi vladao je Iranom od 1941. godine i bio je drugi i poslednji monarh Pahlavi dinastije. Šah je tokom svoje vladavine sproveo tzv. belu revoluciju, niz ekonomskih, političkih i društvenih reformi kojima je želeo da modernizuje Iran. Ženama je zabranio nošenje hidžaba i Irancima dao neislamski identitet. U početku podržavan, postepeno je počeo da gubi podršku kod tradicionalnijih slojeva stanovništva i radničke klase, najviše zbog određenih zakona. Takođe, iako je žene u mnogo čemu oslobodio, ipak je ugasio feminističke grupe koje su postojale pre njega. Nezadovoljstvo je kulminiralo  1979. godine zbog šahovih bliskih veza sa Amerikom i Britanijom, kao i optužbi za korupciju protiv njega, njegove porodice i njemu bliskih ljudi na vlasti. Sve to je bilo okidač za masovne proteste tokom kojih se u zemlju, nakon četrnaestogodišnjeg izgnanstva, vratio Ruholah Homeini – verski vođa sa stavovima oštro suprostavljenim Pahlaviju. Homeini je pridobio narodne mase, na referendumu su Iranci izabrali Islamsku republiku, monarhija je zamenjena teokratijom. Šah je pod pritiskom otišao iz zemlje i do smrti je živeo u Egiptu koji mu je dao azil.

Ubrzo su u zemlji uvedena nova pravila, između ostalih: obavezno pokrivanje žena tzv. čadorom (crna mantija sa kapuljačom koja u potpunosti pokriva kosu), niža donja granica kada devojčice mogu da uđu u brak (13 godina), kao i uvođenje šiitske policije. Krenula je borba protiv visokog obrazovanja žena i nastupila zatvorenost prema zapadnim tekovinama. Intelektualci, posebno žene, su uvideli da to nije ono za šta su se borili tokom revolucije. I možda bi ovo ustrojstvo bilo i poljuljano, ali je godinu dana kasnije Irak odlučio da uđe u rat sa Iranom, sve u nadi da će se dokopati iranskih naftnih polja koja se nalaze uz granicu. Rat je pomogao Homeiniju da očvrsne svoju vlast i ujedini naciju pred novim neprijateljem. Rat je trajao punih osam godina, opustošio gradove na jugu, ali i zapečatio verske vođe na čelu Irana na duži period.

Na putu od severa ka jugu zemlje predeli izgledaju ovako, foto: Romeo Starčević
..na čašicu razgovora… Foto: Priče iz kofera
Hotelska soba u tradicionalnom stilu, Kašan. Foto: Priče iz kofera

Deca odrasla uz revoluciju su danas ljudi u 40-tim godinama, svesni situacije i mogućnosti za manje promene ali i bojažljivi, u smislu šta bi, pored dobrog, neki novi preokret i loše mogao da donese. Kao deca ili tinejdžeri preživeli su radikalne promene u zemlji, pored osmogodišnjeg rata, tako da sada više nisu spremni za velike poduhvate.

Sa druge strane, mlade generacije okrenute od početka internetu koji im je u bukvalnom smislu prozor u svet, malo po malo krše neka stroga pravila i prave sebi mogućnost da „slobodnije dišu“.  Marame na glavama su tek jedva tu – zakačane za punđu. Često se može videti iskazivanje nežnosti u javnosti kod parova, nekada strogo kažnjivo od strane šiitske policije. Komunikacija sa turistima suprotnog pola je vrlo intenzivna, rukovanje sa ženama takođe, u kafeterijama se pušta „zapadna“ muzika. Doživela sam da klinke iz osnovne škole strancu doviknu na engleskom „ćao šećeru,“ pa pobegnu sa lica mesta uz zarazan smeh. Isprobavaju dokle mogu da idu. Jedan od novijih tržnih centara u Isfahanu, u kojem sam se slučajno zatekla, je čist primer luksuza i modernog Irana. I tu se tek vidi stanje stvari – slabo šta je ostalo od Islamske republike. Dobro, sem Homeinija koji na ulazu u tržni centar sa ogromnog postera nadgleda dešavanja i podseća raspuštenu omladinu na tekovine revolucije.

Začini aranžirani za prodaju, foto: Priče iz kofera
Jedna od pešačkih zona u Teheranu, Foto: Priče iz kofera

Danas je iranska ekonomija u teškoj situaciji, a lokalna valuta rial je u strašnom padu i kurs prema američkom dolaru stalno oscilira. Ukoliko potraje ovako loše ekonomsko stanje, u kombinaciji sa verskim stegama, vrlo su moguće neke nove demonstracije – ovaj put širih razmera. Možda je vlast toga i svesna, pa zatvara oči na neke, do juče, skandalozne postupke. A da li će ti mali pomaci zadovoljiti nove generacije – ostaje da se vidi.

TEHERAN

Teheran mi se nije svideo. Ogroman je, ima oko 18 miliona stanovnika i verovatno 200 miliona automobila. Tako bar izgleda. U stvari, motora možda ima čak i više. Vozače užasno nerviraju pešaci i gledaju kad god mogu da ih prestrave tako što će dodati gas dok neki mučenik pokušava da se domogne suprotne strane ulice. A gužve u saobraćaju su takve da vam je posle milina da se vratite u Beograd i zaglavite na nekom od mostova „u špicu.“ To vam dođe kao mačiji kašalj. Ako preživite Teheran, ostatak zemlje biće OK.

Severni deo grada je naseljen elitom, političkom i poslovnom. Cena kvadratnog metra stana se kreće oko 5000 američkih dolara i vidi se prisutnost viška para, ali odsustvo stila. Ovde mislim na arhitekturu.

Azadi toranj, jedan od simbola Teherana, foto: Stefan Kovačević

Od lepših stvari koje možete da vidite u glavnom gradu su palate iz doba Kadžar ili Pahlavi dinastije. Ima ih nekoliko, a najpoznatija je palata Golestan koja je bila kraljevski kompleks dinastije Kadžar koja je prestonicu iz Isfahana preselila u Teheran u XVIII veku. Palata je pod zaštitom UNESCO-a, a sastoji se od brojnih kraljevskih odaja, vrtova, kolekcije državničkih poklona pristiglih iz Evrope. Ovu palatu su koristili i Pahlaviji, poznata je po ceremoniji krunisanja šaha Reze Pahlavija, kasnije i njegovog sina Mohameda Reze Pahlavija. To je bio prvi objekat u Iranu koji sam posetila, a čiji su zidovi bili ukrašeni hiljadama sitnih komada stakla koji se presijavaju i daju veličanstven utisak. Kao da se nalazite u ogromnom dragom kamenu. Ubrzo sam shvatila da je ova tehnika karakteristična za ceo Iran, i da su brojne džamije, palate, privatne kuće bogatih slojeva stanovništva ukrašene ovim staklićima.  Mislila sam da postoji neko ultra komplikovano ili možda tajnovito objašnjenje kako je nastala tehnika. Kad ono… Tokom srednjeg veka Persijanci su uvozili staklo iz Venecije, ali bi nakon nekoliko dana puta na konjima ili kamilama ono obično stizalo razbijeno. Neko se dosetio da problem reši na taj način što bi staklo dokrajčio metalnim predmetom, a onda sitne delove spajao i ukrašavao zidove.

Golestan palata, foto: Priče iz kofera
Zelena palata i “soba ogledala,” foto: Priče iz kofera

Nacionalni muzej Irana je nešto što u Teheranu ne sme da se propusti, posebno Arheološki muzej. Mnogi predmeti koje sam gledala u knjigama istorije ili istorije umetnosti su oživeli pred mojim očima. Postavka obuhvata sve od praistorije do prodora islama (sve posle toga je u zgradi pored koja predstavlja muzej islamske umetnosti), a najviše iz doba zlatnih godina Persijskog carstva uključujući i delove Persopolisa koji su preživeli veliki požar.

Foto: Priče iz kofera
Foto: Priče iz kofera

Ipak, ono što me je potpuno oduševilo jeste Nacionalna riznica dragog kamenja smeštena u zgradi Centralne banke Irana. Potrebno je da prođete kroz tri skenera i dobijete nekoliko puta uputstvo da ne prislanjate nos na staklene prizme, u suprotnom će se alarm aktivirati. A unutra blago! Ono koje ste zamišljali kada ste kao dete čitali knjige o dalekim kraljevstvima i dvorcima sa skrivenim odajama punim dragog kamenja. Smaragdi, rubini, biseri, dijamanti, safiri… U vidu svećnjaka, kutija, kruna, nakita, futrola za mačeve, bokala, itd. Kolekciji posebno doprinosi globus prečnika 66 cm sa postoljem čiji je ram od zlata, okeane predstavljaju manji i veći smaragdi, a kontinente rubini. Za izradu je utrošeno 34 kg zlata i 51366 kamenčića. Dragih. A kao šlag na kraju vid vam zapara jedan od najvećih obrađenih dijamanata na svetu, svetlo roze boje, pod nazivom Morska svetlost (Darya-i-Nur). Čitavih 182 karata. Pošto ni meni karati ne znače ništa, reći ću vam – površina mu je nešto manja od kreditne kartice.

“Morska svetlost” foto: Vikipedia

Zanimljivo je proći i pored bivše američke ambasade koja je bila poprište značajnih događaja 1979. kada je izbila revolucija. Tada su studenti odani Homeiniju zauzeli ambasadu i u njoj držali 52 osobe, američke diplomate i „obične“ građane, kao taoce 444 dana, što je najduža talačka kriza ikad zabeležena. Proces spašavanja šest američkih građana koji su izbegli zatvaranje detaljno je prikazan u filmu „Argo“ koji je režirao Ben Aflek i koji je osvojio oskara za najbolji film 2012. godine. Danas je zgrada ambasade pretvorena u muzej, iako ceo prostor i dalje podseća na ratnu zonu sa visokom ogradom od cigle, sa žicom na vrhu, koja ne sme da se fotografiše. A zidovi oko ambasade se koriste kao street art pljuvanja po Americi i Izraelu.

Foto: Stefan Kovačević

 

Nastavak putopisa možete pročitati ovde.

Ostavite svoj komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Powered by WordPress.com.

Up ↑