IRAN – drugi deo

Prvi deo putopisa možete pročitati ovde.

MOSTOVI ISFAHANA

Za razliku od Teherana, Isfahan mi se mnogo svideo. To je grad koji je bio persijska prestonica u XVI i XVII veku, grad zelenih bulevara, raskošnih vrtova, očaravajućih mostova. Šah Abas, koji je bio najuticajniji vladar dinastije Safavida, je dobrim delom postavio arhitektonsku osnovu današnjeg Isfahana. Dragulj njegove građevinske zaostavštine je Imamov trg koji danas spada u najveće na svetu. Trg je sa sve četiri strane okružen velelepnim građevinama uključujući i ulaz u veliki bazar koji je građen godinama i spada u najduže natkrivene bazare na svetu. Toliko je veliki, da je obilaženje istog u svrhu kupovine suvenira bilo slično pripremama za dugoprugaške discipline. Sa istočne strane trga nalazi se džamija šeika Lotfollah-a koja predstavlja remek delo iranske arhitekture. Palata Ali Kapu se nalazi sa zapadne strane trga i poznata je po svojoj terasi sa koje se pruža fantastičan pogled na ceo trg. Ali i po muzičkoj sobi dekorisanoj u različitima nijansama crveno-braon boje, sa akustična udubljenjima (rupama) u zidu. U njoj se čuje čak i šapat.

Pogled na deo trga sa terase Ali Kapu palate; foto: Priče iz kofera
Ulaz u džamiju šeika Lotfollah-a, foto: Priče iz kofera
Muzička soba, Ali Kapu palata; foto: Priče iz kofera

 Zanimljivo je da je igra polo nastala još u drevnoj Persiji, dok je Isfahan u doba šaha Abasa bio centar modernog igranja pola. Šah je u XVII veku na Imamomov trgu sagradio i teren za upražnjavanje ove igre koju bi ponekad pratio sa svojim gostima sa terase Ali Kapu palate. Polo je u Iranu bio vrlo popularan sve do revolucije, kada je zabranjen. Međutim, od 1990-ih počeo je ponovo da se igra i da se njime oživljava nacionalni identitet.

Ipak, ono zbog čega je mene Isfahan oduševio jesu mostovi, ima ih ukupno jedanaest. Šest je modernog dizajna, dok pet potiče iz safavidskog perioda ili ranije.

Meni je najlepši most Khaju, izgrađen sredinom XVII veka, i ne mogu da se odlučim da li je lepši kao umetničko ili arhitektonsko delo. Most ima dva nivoa, gornji je svojevremeo služio za zaprežna vozila, dok je donji, mirniji, bio namenjen pešacima. U centru mosta nalazi se paviljon koji je šah Abas koristio za odmor nakon dugih šetnji uz reku.

Most Khaju, stara fotografija. Foto: Vikipedia

U današnje vreme mostovi su prevashodno društvena kategorija – mesta okupljanja lokalnog stanovništa. Na mom omiljenom mostu gornji nivo je noću rezervisan za malo intimnija druženja uz gitaru. Donji delovi mosta su za šire narodne mase. Postoje odvojeni paviljoni i svaki ima svog pevača ili zabavljača, praktično mini koncert. Ispomoć je dobrodošla, u vidu pratećeg vokala ili plesača. Ako kao prateći vokal nemate pojma o farsiju, ni to nije problem. Dobra energija i ljudi otvorenog srca će za svakog gosta da naprave mesto „u bendu.“

Unutrašnjost mosta Khaju, foto: Stefan Kovačević
Društveni aspekt mostova, foto: Romeo Starčević
Foto: Stefan Kovačević

Jedini problem u celoj ovoj priči o mostovima je taj što reke Zajande više nema. Nema! Poslednjih godina zbog sve manje količine padavina gradovi uzvodno od Isfahana imaju manjak vode za piće, pa je vlast odlučila da preusmeri tok reke kako bi grad Jazd imao dovoljno vode. I tako je Isfahan ostao bez reke. Tek dva meseca godišnje puste reku, čisto da se ne zaboravi da je nekada bila tu. Ako ponovo budem dolazila ovamo – to će morati da bude u vreme kada je puštena s lanca, da bude samo svoja i ulepšava grad kao i vekovima pre toga.

Reke više nema! Foto: Priče iz kofera

Jermeni čine oko 2% stanovnika Irana i vekovima već žive ovde. Prvi veliki talas je stigao u Iran u XVII veku u doba kralja Abasa, koji ih je nakon rata sa Osmanlijama primorao na preseljenje. Drugi talas se desio 1915. nakon turskog genocida. Tada im je šah Reza Pahlavi dao utočište i osigurao versku samostalnost, mada su je i do tada, u većoj ili manjoj meri, imali. Danas postoji Jermenski kvart u južnom delu Isfahana, gde živi oko 5000 Jermena. Svoju religiju mogu slobodno da upražnjavaju, a najpoznatije mesto za susret s bogom jeste Vank katedrala. Katedrala me je sa spoljašnje strane podsetila na džamiju, ali čim sam ušla „sudarila“ sam  se sa intenzivnim bojama tipično hrišćanskih fresaka na zidovima. Katedrala je vekovima bila jermenski administrativni i kulturni centar u južnom Iranu.

U istom dvorištu nalazi se i muzej u koji vredi ući jer sadrži nekoliko zanimljivih eksponata. Poput ljudske dlake na kojoj je dijamantom ispisan tekst koji mora da se čita pomoću mikroskopa. Tu su i sjajne minijature svetih knjiga i jedna od najmanjih knjiga na svetu –  veličine mog nokta.

Unutrašnjost Vank katedrale, foto: Priče iz kofera
Jevanđelje iz XVII veka, foto: Priče iz kofera

 PESNICI ŠIRAZA

Širaz je po broju stanovnika sličan Beogradu, peti po veličini grad u Iranu. Nalazi se u južnom delu zemlje, nekih 300 km udaljen od Persijskog zaliva. Bio je prestonica Irana u XVIII veku u vreme vladavine dinastije Zand.

Ipak, ovi knjiški podaci zvuče isprazno jer je Širaz pre svega grad vrtova, pesnika, ruža i vina. Ovo poslednje se od revolucije ne pominje u javnosti, ali realno, može da se nađe.

Tvrđava u Širazu, foto: Priče iz kofera

Najpoznatiji iranski pesnici su Hafiz i Sadi. Sadi je živeo u XIII veku i poznat je kao jedan od najvećih pesnika klasične književne tradicije. Hafiz je ipak najpoznatiji iranski pesnik koji ima uticaja na persijsku poeziju sve do današnjih dana, a bio je inspiracija i velikom Geteu. Rođen je baš u Širazu u XIV veku. Najpoznatiji je po divanu – zbirci pesama koja predstavlja skoro svetu knjigu i ima je verovatno svaka kuća u Iranu. Njegovi posmrtni ostaci se nalaze u ovom gradu, u lepo uređenom memorijalnom centru. Pored vodenih površina, ružičnjaka i stabala pomorandže, u središtu vrta je njegov sarkofag od alabastera i na njemu ispisani stihovi. Pomislili biste da nečija večna kuća nije mesto koje se rado posećuje, ali to ovde nije slučaj. Hafizova grobnica ima romantičan prizvuk pa često i sveže venčani parovi dolaze da baš ovde potvrde svoju ljubav.Drago mi je što sam imala priliku da kod njegovog groba čujem i kraći odlomak iz divana na farsiju. Pisao je uglavnom o ljubavi i vinu, a pošto su to univerzalne teme nije mi bilo teško da razumem osećaj koji prenose.

Hafizova grobnica, foto: Priče iz kofera

Vrt Eram (u prevodu božanski vrt) je pod zaštitom UNESCO-a i predstavlja jedan od najlepših prirodnih ambijenata u zemlji sa površinom od skoro 13 hektara. Osnove su postavljene još u XII veku, a sve do XVIII veka predstavljao je mesto za odmor vladajućim dinastijama. Danas je otvoren za javnost i tokom cele godine je prepun posetilaca, stranih turista, ali i lokalnog stanovništva. Pored brojnih biljnih vrsta, fontana i vodenih površina, procvetalih ruža u svim mogućim nijansama, kitnjastog paviljona, vrlo impresivno deluje i „aleja“ čempresa.  Ne znam koliko su ovi čempresi stari, ali su ogromni i deluju kao postrojena zelena vojska usred božanskog vrta.  U Iranu, inače, postoji svojevrsni kult obožavanja zelenih površina još od davnih vremena. Zemlja je prilično suva, prekrivena brojnim pustinjama i neplodnim zemljištem, pa je gajenje biljaka i ozelenjavanje manjih površina često bilo pitanje opstanka, ali i izraz iskonske potrebe za gledanjem u zelenilo.

Paviljon u vrtu Eram, foto: Priče iz kofera
Čempresi, foto: Priče iz kofera

Roze džamija ili zvanično Masjed-e Nasir Al Molk je najčešće fotografisana džamija Irana. Naziv je dobila po velikoj upotrebi roze boje na pločicama kojima je dekorisana. Ono što je posebno lepo kod ove džamije je to što sa cele jedne strane ima vitraž, pa ujutro kad sunce svojim zracima u nju prodre, izgleda kao da se duga unutra uvukla. Eksplozija boja. Naravno, ukoliko imate sreće da ste se zatekli tamo po sunčanom danu.

Foto: Tripadvisor
Foto: Romeo Starčević
Foto: Priče iz kofera

Svetlucajući mauzolej  Shah Cheragh morate da posetite dok ste u Širazu. Objekat je izgrađen nad grobovima sinova jednog od 12 šiitskih imama.  Ubijeni su u IX veku a njihovi grobovi, nad kojima je u XIV veku podignuta džamija, su tek kasnije postali svetilište.  Danas je to jedno od najpoznatijih svetilišta u zemlji u koje dolaze ne samo muslimani šiiti, nego i mnogi drugi. Pravila oblačenja su vrlo stroga, pa su žene u obavezi da na ulazu pozajme čador (u ovom slučaju – veliki šareni komad tkanine) kako bi se kompletno pokrile prilikom obilaska (sve osim lica).

Zašto svetlucajući? Pa zato što je unutrašnjost ukrašena milionima komadića stakla i ogledala u nijansama zelene boje i izgleda kao da je upravo eksplodirala disko kugla. Naziv svetilišta u prevodu znači „kralj svetlosti,“ jer je po nalogu kraljice iz XIV veka unutrašnjost trebalo da bude takva da nadjača svaku svetlost hiljadu puta.

Svetilište je poznato po mnogim čudima koja nisu mogla da budu objašnjena, često izlečenja teško bolesnih. Ono što sam na ovom mestu osetila je neverovatna energija, a opet mir i spokoj. Šapat molitvi vernika nije narušavao taj mir, nego je proizvodio frekvenciju koja se gubila negde iznad nas. Verujem da će im molitve biti uslišene.

Mauzolej, foto: Romeo Starčević
Foto: Priče iz kofera

Pred kraj boravka u ovom gradu saznajem da postoji tradicionalna netrpeljivost stanovnika Isfahana i Širaza. Koji grad je lepši, bolji, koji ima reku… Naime, i Širaz je izgubio reku ali mnogo pre Isfahana, pa su žitelji Širaza bili ljubomorni. Kada je i Isfahan ostao bez reke, u Širazu su likovali.

Što se mene tiče Isfahan je kao grad lepši i sređeniji, ali Širaz ima više zanimljivih građevina koje vredi posetiti. A i jedan i drugi bi bili mnogo lepši da klimatske promene nisu uzele svoj danak.

NOĆENJE U PUSTINJI (I PUSTINJSKA OLUJA)

Plan puta je podrazumevao odlazak u pustinju i noćenje u tipičnoj seoskoj kući u oazi Garmeh. Zvučalo je dovoljno zanimljivo, nisam ni pomislila da to propustim. Zaspala sam u autobusu na putu ka oazi (izgleda da ipak nisam bila toliko uzbuđena) kada me je probudila vrućina i teško disanje. Klima je bila isključena. Napolju se ništa nije videlo, u prvom trenutku nisam shvatila ni šta se dešava. Priroda je izvodila svoj performans. Milijarde čestica peska su se komešale u vazduhu, praveći maglu, smanjujuću vidljivost i čineći vožnju prilično komplikovanom. Oku nevidljive, najsitnije čestice su lako našle svoj put u unutrašnjost autobusa, a zatim i do nas, ulazeći nam u nos, usta, oči.

Pustinjska oluja, foto: Romeo Starčević

Ispostaviće se kasnije da je vozač autobusa iz prtljažnika izvadio čitavu kantu peska.

Dok smo stigli u oazu počeo je i pljusak. Kažu da je ovde toliko redak, da im je ovo došlo kao dar od Boga. Neka bude da smo mi doneli kišu.

Selo ima ukupno 250 stanovnika, 3 kamile i neutvrđen broj koza. Uzgajanje urmi je glavna poljoprivredna delatnost. Kuće su građene od cigle i blata i vrlo su skromne. Noć smo proveli u gostinskoj kući u tradicionalnim sobama – po dva veća dušeka za spavanje, uz neizostavne ćilime na podu i šareni zastor na prozoru. Posluženi smo i vrlo ukusnom večerom koja je u ponudi imala i jednu vrstu kiselog mleka u zemljanoj posudi – identično pravi moja baka na Kupresu, u Bosni. Svet je zaista mali. Spavanje je bilo ugodno, a ujutro sam imala priliku i da se upoznam sa najmlađom kamilom u dvorištu.

Selo u oazi, foto: Priče iz kofera
Foto: Priče iz kofera

PERSIJSKI TEPIH

Znala sam da ću imati priliku da vidim kako se pravi pravi persijski tepih i da možda kupim neki manji okrugli, onako, lep na oko. Kažu da turisti mogu da iznesu iz zemlje tepih do najviše 12 kvadrata površine. Okej, svakako nemam mesta u koferu za tako veliki tepih. Kao što rekoh, neki lep, manji, okrugli. Niko mi nije rekao da postoje 100% svileni persijski tepisi u nijansma i šarama od kojih možeš očinji vid da izgubiš. Postoji i kombinacija 80% vuna – 20% svila. I naravno 100% vuna. Mogu da se rade prema uzorku, a mogu i „iz glave“, takozvani nomadski. Nomadi često utkaju zoroastrejske simbole u svoje tepihe. Uglavnom su asimetrični i boje se prirodnim bojama: crvenu dobijaju od korena biljke broć, žutu od šafrana, plavu od indiga, zelenu od pistacija.

Svi persijski tepisi se rade ručno, čvorići su sitni i obično se radi oko 100 čvorova po kvadratnom centimetru. Jedan tepih od 10 kvadrata se radi i do godinu dana. A to ima svoju cenu. Da sam pre puta razmislila, možda bih shvatila koliko to mora da košta. Ovako me samo oblio hladan znoj na licu mesta. Ti mali, lepi koje sam zamišljala u svojim odajama, koštaju oko 1000 evra. I da sam ga kupila, ne bih nikom dozvolila da stane na njega, nego bih lepo napravila stazicu koja ide oko tepiha.

 IRANSKA NOVA GODINA

Negde sam pre puta u Iran čitala o persijskoj Novoj godini (koja uvek pada na prvi dan proleća) i zapanjila me je činjenica da obeležja koja upotrebljavaju u svojim kućama na taj dan neodoljivo podsećaju na obeležja Božića i Uskrsa – mlada pšenica, jabuke, orasi, sveće i farbana jaja!  Nisam znala da Nova godina ima svoje korene u zoroastrizmu (a ne islamu). A kako je zoroastrizam bio religija koja se počela upražnjavati u doba dinastije Ahemedina u drevnoj Persiji i važi za jednu od najstarijih religija sveta, tako su današnje vodeće religije prihvatile delove tog učenja. Pa je verovatno tako došlo i do sličnih prazničnih običaja.

Kako god, ova religija je zanimljiva po mnogo čemu, a meni je posebno upečatljiv način na koji su pokojnike ispraćali na onaj svet. Smatrali su da ni sahranjivanje u zemlju, a ni spaljivanje nisu najbolja rešenja za ovaj sveti čin, jer u prvom slučaju zagađuju zemlju, a u drugom vazduh. Zato su gradili tornjeve tišine na uzvišenjima izvan grada. Tamo bi pokojnike ostavljali na otvorenom ograđenom prostoru da ih pojedu lešinari. Nakon što bi od njih ostale samo kosti, one bi  završavale u rupi u sredini tornja. Ovaj običaj je država ukinula pre nekih 50 godina, pa se pokojnici danas sahranjuju na klasičan način. Najpoznatiji tornjevi tišine se nalaze u Jazdu, koji je centar zoroastrizma u današnjem Iranu. Ceo kompleks koji obuhvata i objekte koji su služili za pripremu pokojnika za večni počinak izaziva pomalo nelagodu, a pomalo strahopoštovanje. Koliko god je taj postupak delovao zastrašujuće, ipak ne mogu da se otmem utisku da su zoroastrejci bili ekološki svesni vekovima unazad.

Pomoćni objekat, u daljini stepenice koje vode do tornja, foto: Priče iz kofera
Toranj tišine u Jazdu, foto: Priče iz kofera
Na vrhu tornja tišine, foto: Priče iz kofera

SUOČAVANJE SA PROŠLOŠĆU

Drevna Persija je svoj vrhunac doživela u periodu dinastije Ahemedina od VI – IV veka p.n.e. Osnivač dinastije je bio Kir Veliki koji je osnovao najveće do tada poznato carstvo. Ovaj vladar je poznat i po tome što je oslobodio Jevreje iz Vavilona i omogućio im povratak u Jerusalim, ali i po pravednom upravljanju novoosvojenim teritorijama i omogućavanju verskih sloboda pokorenim narodima. Principi kojih se pridržavao u vladanju su pronađeni utisnuti na glinenom valjku, koji se smatra prvim pisanim spomenikom o ljudskim pravima.

Sahranjen je u mermernoj grobnici u Pasagardi, gradu koji je potpuno uništen, iako grobnica odoleva vremenu skoro neoštećena. Danas se u Iranu javlja novi talas među mladima koji se identifikuju sa predislamskom istorijom zemlje, a kao vid bunta prema trenutnoj vlasti.  Jedna od manifestacija ovoga bunta jeste iskazivanje poštovanja prema velikom vladaru i slavljenje Kirovog dana 29. oktobra. Godine 2016. na ovom skupu bilo je oko 15000 ljudi, da bi 2017. tog dana svi putevi ka Pasagardi bili blokirani „zbog radova“, pa do okupljanja nije ni došlo. Videćemo kako će proći okupljanje 2018. godine…

Grobnica Kira Velikog u Pasagardi, foto: Priče iz kofera

ZA KRAJ

Gospodin s početka priče kojem ni ime ne znam bio je tek prvi u nizu svih onih koji su nam na putu od severa ka jugu zemlje iskazivali svoju dobrodošlicu i bili spremni da podele sa nama to što su u tom trenutku imali.

Ljubazni, sa osmehom, čak i kad nemaju pojma na kojem jeziku im se obraćate; od jednog kratkog u hodu: „Dobrodšli u Iran“, do obaveznog poziva na čaj, na tek isečenu lubenicu ili do guranja slatkiša u ruku (pa i kad nije četvrtak). Tek tako, ničim izazvano. Nisu napadni prodavci, ne vuku vas za rukav. Rado će vas poslužiti čajem u svojoj radnji ako im se dopadnete, bez ikakvih očekivanja da ćete nešto da pazarite kod njih.

Kad u pola noći Iranac shvati da se manja grupa putnika izgubila, on ode po svoj auto i odveze ih do hotela, uz ozbiljno protivljenje bilo kakvom plaćanju, jer je samo hteo da pomogne.

Univerzitetski profesor vam seče krastavac za salatu i sipa vam čaj da biste se vi, kao gost, osećali prijatno u njegovoj zemlji. Nemam dovoljno prostora sve da nabrajam, a ne mogu svega ni da se setim. U svakom slučaju, Irancima hvala što su bili dobri domaćini koji su mi boravak u ovoj fenomenalnoj zemlji učinili nezaboravnim.

Intuicija mi kaže da ću jednog dana da se vratim. Čim skupim dovoljno novca za svileni persijski tepih! 😉

10 thoughts on “IRAN – drugi deo

Add yours

  1. WOW!!! Fenomenalan tekst, pregrst novih i zanimljivih informacija. Definitivno zemlja koju trebam posetiti ukoliko mi se ukaze prilika 🙂

  2. Odličan tekst propraćen divnim fotografijama! Sve je tako detaljno opisano, da sam stekla utisak da sam i sama posetila sva ta mesta… Jedva čekam sledeću “priču iz kofera” 🙂

  3. Znači razmišljam ovih dana da li da uzmem let ili ne i baš mi ovo sad nije trebalo 😀 kontam da naštimam let i za ovo okupljanje, jedino me brine što nikako 2 tjedna ako bi i nekim čudom mogla dobiti godišnjeg neće biti ni približno dovoljno 🙁

    1. Haha… pa morate da počnete od nečega. Ja sam bila 12 dana, pa sam jako zadovoljna svim onim što sam videla. Ako bude prilike idem opet. Ako ne – ovo je i više nego dovoljno… 😉
      Javite šta ste odlučili. Puno pozdrava…

  4. Vrlo leo i interesantno predstavljanje zemlje.Planiram motorom da idem pa mi je svaki podatak dobrodosao

Ostavite svoj komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Powered by WordPress.com.

Up ↑